Plač bebe bio je užasan.
Beba (nisam sigurna kog je pola) plakala je na sav glas poslednjih deset minuta. Svako ko se našao u tom redu na kasi proklinjao je tu bebu zajedno sa njenom majkom, naravno. Majka je nervozno gurala kolica napred-nazad, očajnički pokušavajući da učini da beba prestane – ali nije joj uspevalo.
Jedan preplanuli čovek iz reda, koji nije nosio majicu konačno je rekao, i to veoma glasno kako bi ga svi čuli:
“Znaš, dobra majka bi uzela svoju bebu koja plače!”
Mlada majka ga je ignorisla i samo se osmehivala kasirki u nadi da će je pustiti da ‘preleti’ svoj strašni sud i napusti sudnicu što je brže moguće.
Drugi čovek, koji je stajao iza mene u redu, rekao je: “Svima će nam biti bolje čim ona ode.” I ja sam klimnula potvrdno.
A onda sam pogledala u korpu te mlade majke, a u korpi – jedna flaširana voda. To je to. Prilično čudno. Zbog čega bi neko trpeo čitavu ovu gužvu u prodavnici u dva sata popodne sa bebom od pet ili šest meseci samo zbog jedne flaširane vode? Pomislila sam, kako ne vidi da mi svi patimo zbog neutešnog plača njene bebe? Zbog čega je tako loša majka, dođavola?!
A možda i nije?
Na nekoliko časova glume na kojima sam bila profesor mi je stalno sugerisao da razmišljam o “trenutku pre”. Neke filmske scene npr. počinju u sred razgovora, a pre nego što počnu da snimaju tu scenu, glumci ulaze u lik tako što prethodno u glavi osmisle šta se osobi koju tumače dogodilo i kako su se osećali nekoliko minuta pre nego što su počeli taj razgovor. Da li su bili zaglavljeni u saobraćaju? Da li su nervozni? Ili je njihova majka umrla? Poenta je da proniknu u stanje uma svog lika.
Kada sam pogledala tu sirotu izbezumljenu mamu koja je upravo javno osuđena jer nije uspela da smiri svoju bebu, počela sam da razmišljam o njenom “trenutku pre”. Šta je radila pre nego što je dospela ovde? Kako izgleda njen život?
Možda je čitav dan provela kod kuće sa bebom i samo je želela da udahne malo svežeg vazduha, pa je prošetala do prodavnice iako joj ništa konkretno nije trebalo. Možda je tako učinila nešto za sebe? Možda se voda pila njenom momku ili mužu? Možda je to sve za šta je imala novca?
Ili možda njena beba plače po čitav dan i čitavu noć, pa pokušava da je nauči da se smiri u kolicima, a prodavnica je bila njena ‘test – vožnja’? Možda odvikava detete od nošenja na rukama? Ne znam, ja nema bebu i ne znam kako to funkcioniše… Ali samo razmišljam…
Možda je beba veoma gladna i ona to zna, ali ne može da prođe glupi red već 10 minuta? Možda nije planirala ni da bude tu toliko dugo (kupila je samo vodu) ali zna da ako bude dojila u javnosti može biti osuđena i zbog toga.
Postoji milion mogućih razloga zbog kojih mama koja kupuje vodu nije uzela svoje dete koje plače, ali niko od nas u prodavnici nije razmišljao o tome. Nismo ni pokušali. Samo smo je osudili i pustili je da se izbori sa svojom kaznom – javnim poniženjem.
Odjednom sam počela da se osećam grozno. Niko od nas nije bio hrabar da bude ljubazan. Ili da je odbrani dok su vikali na nju.
Ovakve stvari se dešavaju svakodnevno. Vičemo u prodavnici, vičemo i psujemo u saobraćaju, a svi smo prestali da mislimo na onog drugog, na njegov “trenutak pre”. Samo na to kako on utiče na nas. Ne pokazujemo saosećajnost. A kada bismo se samo malo potrudili ovaj svet bi mogao da bude mnogo bolje mesto.
Nema komentara:
Objavi komentar