Priuštio mi je studiranje na Medicinskom univerzitetu u Beču, kupio mi stan, obezbedio sve… Kaže da sam ja njegova mezimica i da nikada neće da mi fali mama koja nas je ostavila čim sam se ja rodila.
Mi živimo sami i nikada nam niko nije pružio bilo kakvu pomoć. Sve je on sam stvorio… Radio je u Parizu, na građevini 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji i tako 8 godina, dok nije sakupio dovoljno novca da otvori svoju građevinsku firmu. Sada živimo u Beču, i Beogradu… Kako kada, zbog posla i mog fakulteta.
Svi mu se dive, jer retko koji muškarac bi podigo sam dete sa 23 godine. Baku i deku nemam, poginuli su mladi, sa mamine strane, da ne čujem za njih… Nema braću, nema sestre … U bukvalnom smislu nema nikog, samo mene! Volim ga previše na ovome svetu, i skoro me je tako raznežio kada mi je rekao, “Elena, sviđa mi se jedna gospođica. Šta misliš? Da je pitam da izađemo?” BILA SAM PRESREĆNA U TOM TRENUTKU! SAMO ŽELIM DA MOJ TATA BUDE NAJSREĆNIJI NA SVETU I DA MU NIŠTA NE FALI.
Nema komentara:
Objavi komentar