Prve godine fax-a, zaletim se ja, ispolažem sve. Druge godine skoro pa ništa, jer sam upoznao dosta društva i išao na svirke.
Treće, već se borim sa ispitima i vidi se da ću morati da produžim studije, ali se ne predajem. Majka sve shvata i sve njoj pričam, zna da je meni najteže, a ne njima i pruža mi podršku, dok ostali kukaju, pogotovu otac i baba. Počeo sam da bježim od njih jer oni kukaju više nego ja. Svaki dan mi govore kako mi je fakultet težak, kako moram više da učim, kako se to treba cio dan učiti, ne samo sat, dva dnevno.
Ja danas polako privodim kraju magistarske studije, i radim u struci, jedino majka zna dokle sam dogurao, ostalima se ne hvalim jer nisu zaslužili kad me nisu ni podržavali.
Nema komentara:
Objavi komentar